ASTROPSIHOLOGIJA – Goran Milekić SATURN U ZNAKU STRELCA
Šta vrede sve moralne propovedi i priče o pravdi, ako ja sam
ne dam primer, misli on, i ne pokažem svim ljudima da i u
njima, baš kao i u meni, živi osećaj dubok, snažan i strašno
bolan, osećaj krivnje iz koga se sva svest o dobru i zlu rađa i
u misao pretvara. Ali ipak ostaje jedno sasvim nepodnošljivo
osećanje kada i najmanje zlo činim, koje mi kao kamen
pritiska dušu, a misli gnječi i tera da bole.
I zbog tako bolne pretnje on ima najbudnije moralno biće koje
postoji, uvek spremno da kazni i okrivi njega samog, uzme
svu njegovu slobodu, od njega napravi žrtvu i tragičnog
zatočenika krivice. Postoje milioni ljudi koje nepravda čini
gnevnim ili tužnim i hiljade koje očajnim čini; ali samo on zna,
oseća i veruje da je nepravedan i kad dobro radi, da je kriv
kad krivice nema, jer uvek postoje negde ljudi koji se muče,
kriv dokle god patnja postoji. Baš iz tog osećaja krivice misli
nastaje svo moralno usavršavanje. Samo ta patnja tera
čoveka ka dosezanju ideala dobra, ka kom čovek mora da
teži, jer u svakom čoveku živi neko ovakav kao što sam ja,
neki ukleti mučenik pravde koji će ga kazniti iz njega samog,
pre ili kasnije, ma koliko on u to verovao.
Kazna za grehe stiže svakog, misli on, poravnanje uvek
postoji, zlo se vraća zlom, a dobro - dobrim. On veruje u
nagradu i kaznu za sve ali ne i za sebe, jer negde duboko ne
želi on da mu se dobro vrati, a kamoli da mu dobro bude.
Zato on odbacuje radost, obilje i svu lakoću koju život nudi,
jer dobro zna da ne može da podnese i da će kriviti i mučiti
sebe dokle god je svestan da je njemu dobro, a drugima zlo.
‘Ne, nemam prava na radost ako se drugi oko mene muče’.
Okrivljuje sebe što im još više ne pomaže, što ne brine
dovoljno dok bdi nad njima, iako im je već davno sve dao. I
tako ponekad umoran sanjari kako je lako živeti drugima koji
za dobro i zlo mnogo ne mare. Iako svestan da ne može,
požele on da zaboravi i ne mari za pravdu, pa nekakav greh
počini.
Ali i takav kad je, on moli Boga da mu se zlo vrati, pa
svestan ili ne - priziva kaznu i zlo koje mu se odmah vraća, zlo
koje on dočekuje radosno, samo da bi ponovo dokazao sebi da
koje on dočekuje radosno, samo da bi ponovo dokazao sebi da
za zlo nije sposoban, da u zlu ne može niko da opstane. Od
toga stvara filozofiju - da bez obzira na uzvišenost cilja ili
nuždu koja ga ka zlu vodi, čovek ne može opstati. I pita
se on da li je nužno da čovek kažnjen za svoje grehe bude, da
spoznaja morala i pravde, dobra i zla - bez iskustva u grehu
nije moguća, da je površna i plitka svaka moralnost, da
istinsku svest o dobru i zlu - tek zločin i kazna rađaju? Ako je
takvo iskustvo nužno da bi čovek postao svestan dobra,
onda je život sasvim tragičan, misli on. Život je onda bez
smisla, a sloboda privid, tek klimavi stepenik na kom ćemo
pasti na putu svom ka moralnom usavršavanju, klizav prag
koji toj svrsi služi. I zato je gnevan dok pada i dok ga sve boli,
ali to je sve spolja, dok je unutra blaženo radostan on jer tek
bol jak sa njega skida nepodnošljiv teret krivice. Tek kad zlo
napada, savest je spokojna, a veseo on.