Saturn u Strelcu -Goran Milekic

ASTROPSIHOLOGIJA – Goran Milekić SATURN U ZNAKU STRELCA

Šta vrede sve moralne propovedi i priče o pravdi, ako ja sam

 ne dam primer, misli on, i ne pokažem svim ljudima da i u 

njima, baš kao i u meni, živi osećaj dubok, snažan i strašno 

bolan, osećaj krivnje iz koga se sva svest o dobru i zlu rađa i

 u misao pretvara. Ali ipak ostaje jedno sasvim nepodnošljivo

 osećanje kada i najmanje zlo činim, koje mi kao kamen 

pritiska dušu, a misli gnječi i tera da bole. 

I zbog tako bolne pretnje on ima najbudnije moralno biće koje

 postoji, uvek spremno da kazni i okrivi njega samog, uzme

 svu njegovu slobodu, od njega napravi žrtvu i tragičnog

 zatočenika krivice. Postoje milioni ljudi koje nepravda čini 

gnevnim ili tužnim i hiljade koje očajnim čini; ali samo on zna,

 oseća i veruje da je nepravedan i kad dobro radi, da je kriv 

kad krivice nema, jer uvek postoje negde ljudi koji se muče,

 kriv dokle god patnja postoji. Baš iz tog osećaja krivice misli

 nastaje svo moralno usavršavanje. Samo ta patnja tera 

čoveka ka dosezanju ideala dobra, ka kom čovek mora da

 teži, jer u svakom čoveku živi neko ovakav kao što sam ja,

 neki ukleti mučenik pravde koji će ga kazniti iz njega samog,

 pre ili kasnije, ma koliko on u to verovao. 

Kazna za grehe stiže svakog, misli on, poravnanje uvek 

postoji, zlo se vraća zlom, a dobro - dobrim. On veruje u 

nagradu i kaznu za sve ali ne i za sebe, jer negde duboko ne

 želi on da mu se dobro vrati, a kamoli da mu dobro bude.

 Zato on odbacuje radost, obilje i svu lakoću koju život nudi,

 jer dobro zna da ne može da podnese i da će kriviti i mučiti 

sebe dokle god je svestan da je njemu dobro, a drugima zlo.

 ‘Ne, nemam prava na radost ako se drugi oko mene muče’.

 Okrivljuje sebe što im još više ne pomaže, što ne brine 

dovoljno dok bdi nad njima, iako im je već davno sve dao. I 

tako ponekad umoran sanjari kako je lako živeti drugima koji

 za dobro i zlo mnogo ne mare. Iako svestan da ne može, 

požele on da zaboravi i ne mari za pravdu, pa nekakav greh

 počini.

Ali i takav kad je, on moli Boga da mu se zlo vrati, pa 

svestan ili ne - priziva kaznu i zlo koje mu se odmah vraća, zlo 

koje on dočekuje radosno, samo da bi ponovo dokazao sebi da

za zlo nije sposoban, da u zlu ne može niko da opstane. Od

 toga stvara filozofiju - da bez obzira na uzvišenost cilja ili 

nuždu koja ga ka zlu vodi, čovek ne može opstati. I pita 

se on da li je nužno da čovek kažnjen za svoje grehe bude, da 

spoznaja morala i pravde, dobra i zla - bez iskustva u grehu

nije moguća, da je površna i plitka svaka moralnost, da

istinsku svest o dobru i zlu - tek zločin i kazna rađaju? Ako je

takvo iskustvo nužno da bi čovek postao svestan dobra, 

onda je život sasvim tragičan, misli on. Život je onda bez 

smisla, a sloboda privid, tek klimavi stepenik na kom ćemo 

pasti na putu svom ka moralnom usavršavanju, klizav prag 

koji toj svrsi služi. I zato je gnevan dok pada i dok ga sve boli,

ali to je sve spolja, dok je unutra blaženo radostan on jer tek

 bol jak sa njega skida nepodnošljiv teret krivice. Tek kad zlo

 napada, savest je spokojna, a veseo on.